Stimulativno privredno okruženje, ma šta to značilo

Prije nekoliko dana prisustvovao sam razgovoru grupe ekonomista na temu stimulativnog privrednog okruženja, ma šta to značilo. Povod za razgovor bila je kolumna, sad već bivšeg guvernera NBS, doktora Dejana Šoškića u kojoj se obrušio na „tajkune“ i optužujući ih da su lijeni, neproduktivni i prije svega nesposobni za stvaranje nove vrijednosti, konstatovao da je država uradila sve od sebe da stvori stimulativno privredno okruženje.

Priča se polako prenijela u naše dvorište i došlo se do zaključka da i kod nas postoji povoljna klima za investitore, a kao naša najveća komparativna prednost istaknuta je niska stopa poreza na dobit – svega 10%, što nas, ako posmatramo taj parametar, svrstava među najkonkurentnije zemlje Evrope, a i svijeta. Poređenja radi, prosječna stopa poreza na dobit u Evropskoj uniji iznosi oko 30%.

Moja malenkost smatra da je tom podatku previše dato na značaju, odnosno da je uticaj visine stope poreza na dobit pri donošenju investicionih odluka stranih investitora marginalan. Smatram da investitore mnogo više interesuje infrastruktura, cijena i kvalitet radne snage, a ponajviše zakonodavstvo i samo sprovođenje zakona. Nisam baš kompetentan da pišem o tim kategorijama, kao ni o „tajkunima“, tačnije nisam baš siguran ni da znam šta ili koga taj termin predstavlja.

Htio bih da pišem o vizijama, nastojanjima i onom što je realno. Vođeni vizijom moderne, proevropske države, svi naši napori za podsticanje privrede svode se na pokušaje da se privuku strani investitori. Ne kažem da ne bi bilo dobro da ovdje dođe jedan Volkswagen i u trenu zaposli 20.000 ljudi, ali to za sada nije realno. Da bi postalo realno, potrebno je poraditi na ovome o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Ono što je realno je razvoj mikro i malih preduzeća, odnosno stvaranje povoljne klime za male privrednike.

Ne mogu se oteti utisku da država priželjkuje otvaranje novog preduzeća samo da bi ubrala silne takse koje je potrebno poplaćati pri registraciji, te da bi po okončanju procesa registracije nekoliko narednih mjeseci inspekcije, jedna za drugom, dolazile da novopečenom privredniku „uzmu mjeru“. Novonastala preduzeća prosto ne mogu da izdrže te namete i mali privrednici se ubrzo odlučuju na zatvaranje radnji. Na taj način hiljade maraka, potrošenih u procesu registracije i adaptacije samog preduzeća, odlazi u nepovrat, a entuzijasti, koji su životnu ušteđevinu ulupali u ideju preduzeća su vraćaju se radu na crno.

Nisam zaboravio na subvencije. Nisam siguran ni šta da mislim o subvencijama. Odobravanje subvencija preduzećima koja imaju milionska dugovanja prema državi ne uklapa mi se u čitavu onu priču oko „stimulativnog privrednog okruženja“. Jer vidite, ako ja vidim da država pomaže njega, koji je dužan za porez, vodu i struju, čime sam ja motivisan da te obaveze izmirujem u roku?

Politika poljoprivrednih subvencija mi je još manje jasna, međutim ja se u politiku nešto pretjerano i ne razumijem. Država finansira poljoprivrednika da proizvede taj neki proizvod koji na kraju propadne ili se iz nekog petog ili desetog razloga ne nađe na našoj trpezi, a uvoznik nam kasnije servira taj isti ili sličan proizvod, naravno, uvećan za troškove transporta i carine. Nadam se da će mi jednom prilikom, neko ko se malo bolje razumije u ta pitanja, pojasniti zašto se ne može naći način da se novac koji odlazi na silni uvoz poljoprivrednih proizvoda preusmjeni u razvoj domaće poljoprivrede. To bi i trebala da bude suština subvencija, da se osposobi poljoprivreda da funkcioniše samostalno, a ne da živi od danas do sutra, u zavisnosti od toga kolilko će država da joj da.

Dakle, pošto je za velike korake na putu ka stvaranju stimulativnog privrednog okruženja, o kojim sam gore pisao, a samim tim i moderne, samofinansirajuće države, potrebno mnogo vremena i resursa smatram da se treba dati snažniji podsticaj „maloj“ privredi, kroz pojednostavljenje i rezanje troškova osnivanja samog preduzeća. Oslobođenje od jednog dijela nameta u prvoj ili prvih nekoliko godina poslovanja bio bi veliki podsticaj i stimulans za razvoj prvirede. Nakon tog početnog perioda, vjerujem da bi privrednici bili spremni da se odreknu i više od onih 10% zarade, sad kad su zaista stvorene pretpostavke za ostvarivanje zarade.

Dodatno, država treba da se postavi kao stariji brat privrednika, da ih spaja, povezuje, preusmjerava i da ih natjera da se oslanjaju jedni na druge, ne isključivo na nju.

A ovi iz Volkswagena, kad god dođu – dobrodošli su.

Tags: privreda, privredna klima, RS, stimulacija, subvencije

Category: Ekonomija