Posmatrači u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srpske

Nekad oko 20:30h, dana 29.12.2014. godine:

− Dobro veče, ovdje Z.K, da li sam dobila Centar javne bezbjednosti Doboj?
− Da, CJB Doboj na vezi, prijavite vašu potrebu.
− Vidite, meni je hitno potreban neko da prisustvuje predaji ključeva između mog poznanika M.H. i mene. Znam da je malo kasno, ali s obzirom da notarske kancelarije ne rade u ovo doba, možete li poslati jednu patrolu da posvjedoči primopredaji?
− Svakako gospođo, dežurna notarska jedinica pri CJB Doboj je već na putu ka vama.

Sudeći po demantiju objavljenom na zvaničnom sajtu Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske povodom mog teksta “Šest poziva, monstrum i bomba”, ovako je otprilike tekao razgovor između Zorice Knežević i policijskog službenika s druge strane žice.

CJB Doboj posredstvom Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske „osuđuje iznošenje neistinitih i netačnih optužbi pojedinih medija na račun policijskog službenika Policijske stanice Doboj 1, koje su zasnovane na insinuacijama autora objavljenog teksta“.

Gospodine ministre unutrašnjih poslova Republike Srpske, gospodine načelniče CJB Doboj, te ostale dame i gospodo koje je netačan broj poziva Z.K. ka CJB Doboj iz mog teksta uznemirio, ja vam se najdublje izvinjavam.

Smatram da je sasvim svejedno da li je Z.K. zvala policiju jednom, šest ili deset puta. I dalje smatram da nema nikakve razlike između jednog i stotinu poziva poziva u pomoć.

Zapravo, ima jedna mala razlika, kad malo bolje razmislim. Ne mogu se oteti utisku da se vi ne biste oglasili na moj prethodni članak da je ostao na „samo jednom pozivu“. Ovaj slučaj bi ostao zatvoren i ne bi se imalo o čemu polemisati. Osoba koja je zvala policiju u pomoć i dalje bi sedam dana kasnije bila mrtva, a život bi tekao dalje. Za nas naravno, koji nismo mrtvi.

− Bože moj, dešava se. Ljudi jednom zovnu policiju i sedam dana kasnije ih neko raznese bombom. Da su bar zvali dva puta. Ili šest! Eh, kad bi barem svaka žrtva nasilja zvala šest puta.

Recite mi, gospodo zadužena za bezbjednost svih nas, da li vi očekujete drugi poziv? Kad vas neko jednom pozove u pomoć, vi dođete reda radi, konstatujete da „prijavljeni događaj ne sadrži elemente prekršaja iz Zakona o javnom redu i miru“, te nasilnika pošaljete na spavanje, da li očekujete da vas ponovo te iste žrtve nasilja pozovu? Kad ta žrtva nasilja svog zlostavljača vidi sutradan na ulici, nakon što ste „intervenisali“ prethodne noći, očekujete li da vam se ponovo obrati za pomoć?

Pišete kako vam je rekla da „ju je uznemiravao i da nije htio da napusti stan.“ Recite mi, pošto nije moja oblast, šta je uobičajena praksa kad presuđivani kriminalac, koga očekuje novo suđenje za posjedovanje i trgovinu narkoticima i oružjem, nekog uznemirava i noću mu dolazi na vrata stana?

Uprkos izostajanju prijave, da li ste se uvjerili, sa stopostotnom sigurnošću da nasilja nije bilo? Razgovarali ste s njenom kćerkom? Prijateljima, poznanicima? Da li ste pregledali poruke koje joj je slao? Uvjerili se da nije ranije bilo napada? Da ju ranije nije „uznemiravao“, posjećivao na radnom mjestu, sačekivao na ulici?

− Kažite mi samo gospođo, da li vas M.H. maltretira?
− Ne, daleko bilo, on me samo uznemirava i ne želi da napusti stan. Molim Vas najljubaznije da ne dozvolite nekom piskaralu da piše kako me je maltretirao, ako mi se kojim slučajem nešto desi.
− U redu. Dakle samo uznemiravao, ne i maltretirao, mada mi razlika nije baš najjasnija.
− Pa, dobro, nije ni meni, ali zvučaće politički korektnije u demantiju koji budete pisali.

Pozivate „medije da prije objavljivanja navoda i zvanično provjere informacije u nadležnoj instituciji, jer se zbog netačnih informacija uznemirava javnost“. Smatrate li da sad, kad zna da je žrtva nasilja ubijena 7 dana nakon vaše intervencije, javnost spava mirnije?

Tvrdite li mi, vi u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srpske i vi u Centru javne bezbjednosti Doboj, da se nakon poziva od 29.12.2014. godine i nakon uvida u krivični dosije Muhameda Hadžikadunića, ničim nije moglo naslutiti, a samim time i spriječiti, „teško ubistvo koje se dogodilo 5. januara tekuće godine“?

Nadam se da uviđate i sami koliko je vaš demanti upravo potvrda nezainteresovanosti nadležnih da se pozabave ovim konkretnim slučajem. Izuzev onog dijela u kojem je degutantan, dijela u kome pozivate da se „objavljivanjem netačnih informacija ne uznemirava porodica preminule žrtve krivičnog djela teško ubistvo“. Porodicu nije uznemirio moj tekst, nego nedostatak vašeg angažmana da se teško ubistvo spriječi.

Znate li kako to znam, gospodo iz Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i Centra javne bezbjednosti Doboj?

Jer sam ja porodica.

Tags: Boris Bajić, CJB Doboj, Demanti, featured, muhamed hadžikadunić, zorica knežević

Category: Društvo