Prije nekoliko dana prisustvovao sam razgovoru grupe ekonomista na temu stimulativnog privrednog okruženja, ma šta to značilo. Povod za razgovor bila je kolumna, sad već bivšeg guvernera NBS, doktora Dejana Šoškića u kojoj se obrušio na „tajkune“ i optužujući ih da su lijeni, neproduktivni i prije svega nesposobni za stvaranje nove vrijednosti, konstatovao da je država uradila sve od sebe da stvori stimulativno privredno okruženje.

Priča se polako prenijela u naše dvorište i došlo se do zaključka da i kod nas postoji povoljna klima za investitore, a kao naša najveća komparativna prednost istaknuta je niska stopa poreza na dobit – svega 10%, što nas, ako posmatramo taj parametar, svrstava među najkonkurentnije zemlje Evrope, a i svijeta. Poređenja radi, prosječna stopa poreza na dobit u Evropskoj uniji iznosi oko 30%.

Moja malenkost smatra da je tom podatku previše dato na značaju, odnosno da je uticaj visine stope poreza na dobit pri donošenju investicionih odluka stranih investitora marginalan. Smatram da investitore mnogo više interesuje infrastruktura, cijena i kvalitet radne snage, a ponajviše zakonodavstvo i samo sprovođenje zakona. Nisam baš kompetentan da pišem o tim kategorijama, kao ni o „tajkunima“, tačnije nisam baš siguran ni da znam šta ili koga taj termin predstavlja.

Htio bih da pišem o vizijama, nastojanjima i onom što je realno. Vođeni vizijom moderne, proevropske države, svi naši napori za podsticanje privrede svode se na pokušaje da se privuku strani investitori. Ne kažem da ne bi bilo dobro da ovdje dođe jedan Volkswagen i u trenu zaposli 20.000 ljudi, ali to za sada nije realno. Da bi postalo realno, potrebno je poraditi na ovome o čemu sam pisao u prethodnom pasusu. Ono što je realno je razvoj mikro i malih preduzeća, odnosno stvaranje povoljne klime za male privrednike.

Ne mogu se oteti utisku da država priželjkuje otvaranje novog preduzeća samo da bi ubrala silne takse koje je potrebno poplaćati pri registraciji, te da bi po okončanju procesa registracije nekoliko narednih mjeseci inspekcije, jedna za drugom, dolazile da novopečenom privredniku „uzmu mjeru“. Novonastala preduzeća prosto ne mogu da izdrže te namete i mali privrednici se ubrzo odlučuju na zatvaranje radnji. Na taj način hiljade maraka, potrošenih u procesu registracije i adaptacije samog preduzeća, odlazi u nepovrat, a entuzijasti, koji su životnu ušteđevinu ulupali u ideju preduzeća su vraćaju se radu na crno.

Nisam zaboravio na subvencije. Nisam siguran ni šta da mislim o subvencijama. Odobravanje subvencija preduzećima koja imaju milionska dugovanja prema državi ne uklapa mi se u čitavu onu priču oko „stimulativnog privrednog okruženja“. Jer vidite, ako ja vidim da država pomaže njega, koji je dužan za porez, vodu i struju, čime sam ja motivisan da te obaveze izmirujem u roku?

Politika poljoprivrednih subvencija mi je još manje jasna, međutim ja se u politiku nešto pretjerano i ne razumijem. Država finansira poljoprivrednika da proizvede taj neki proizvod koji na kraju propadne ili se iz nekog petog ili desetog razloga ne nađe na našoj trpezi, a uvoznik nam kasnije servira taj isti ili sličan proizvod, naravno, uvećan za troškove transporta i carine. Nadam se da će mi jednom prilikom, neko ko se malo bolje razumije u ta pitanja, pojasniti zašto se ne može naći način da se novac koji odlazi na silni uvoz poljoprivrednih proizvoda preusmjeni u razvoj domaće poljoprivrede. To bi i trebala da bude suština subvencija, da se osposobi poljoprivreda da funkcioniše samostalno, a ne da živi od danas do sutra, u zavisnosti od toga kolilko će država da joj da.

Dakle, pošto je za velike korake na putu ka stvaranju stimulativnog privrednog okruženja, o kojim sam gore pisao, a samim tim i moderne, samofinansirajuće države, potrebno mnogo vremena i resursa smatram da se treba dati snažniji podsticaj „maloj“ privredi, kroz pojednostavljenje i rezanje troškova osnivanja samog preduzeća. Oslobođenje od jednog dijela nameta u prvoj ili prvih nekoliko godina poslovanja bio bi veliki podsticaj i stimulans za razvoj prvirede. Nakon tog početnog perioda, vjerujem da bi privrednici bili spremni da se odreknu i više od onih 10% zarade, sad kad su zaista stvorene pretpostavke za ostvarivanje zarade.

Dodatno, država treba da se postavi kao stariji brat privrednika, da ih spaja, povezuje, preusmjerava i da ih natjera da se oslanjaju jedni na druge, ne isključivo na nju.

A ovi iz Volkswagena, kad god dođu – dobrodošli su.

  • Primjeri poput skandinavskih zemalja ili Njemačke dokazuju da su štetne regulacije i stepen korupcije za ekonomiju daleko opasniji od visine poreza. Sve da porez na dobit i u potpunosti ukinemo teško da će to privući strane investicije jer rijetko ko će rizikovati kapital u ovako korumpiranom i političkim nestabilnom društvu, u društvu u kome politički vlastodršci otvoreno reketare uspješne kompanije i nastoje ih čvrsto držati u svojim šapama. Da ne spominjem tek neproduktivnost i lošu educiranost stanovišta.

    Osim toga, ova država ne podstiće razvoj nego korupciju, rad na crno i utaju poreza. Dovoljno je krenuti samo od procesa registracije firme, gdje je, barem u Federaciji samo za registraciju običnog d.o.o. potrebno u prosjeku 90 dana, plus 4 000 km (2 za troškove registracije i 2 kao početni kapital). Da ne spomenem tek namete koje se nakon toga navale na leđa poduzetnika. Je li se ovdje u startu kažnjavanju sa ogromnim državnim reketom zato što hoće da se bave svojim poslom, plaćaju porez, uposle neke ljude i tako barem malim dijelom poboljšaju ekonomsku sliku u državi? Problem leži u činjenici da su svi administrativni nivoi u BiH sa svim svojim desetinama hiljada zaposlenih u fazi narkomanske zavisnosti od novca iz privatnog sektora, i više ne biraju sredstva i ne osvrću se na štetu koju čine kako bi zadovoljili svoju zavisnost. Tu aždahu potrebnu je izgladniti.

  • Borise, odličan tekst. Ukazao si na prave probleme i izveo prave zaključke. Borise, odličan tekst. Ukazao si na prave probleme. Subvencije,
    podsticaji, olakšice, mala poreska stopa,… sve je to super ali da
    investitore mnogo više zanima, baš kako si istakao, infrastruktura,
    cijena (i kvalitet) radne snage i zakonodavstvo. Preko poreza na
    dobit
    država dobija deset odsto dobiti svih privrednih društava te je za što
    veće povećavanje tog iznosa zainteresovana, u najmanju ruku, kao i
    vlasnik koji posjeduje deset odsto društva. S tim u vezi, treba da
    nastoji, osim što će privrednike da oslobodi dijela poreza, da na druge
    način olakša poslovanje i tako omogući privredniku da ostvari veću dobit
    i posredno veću zaradu.

    Davanje podsticaja se često pokaže kao bacanje para. Na primjer,
    južnokorejska kompanija Yura Corporation otvorila je skoro u
    Nišu svoju drugu fabriku u Srbiji, u kojoj je namjeravala da zaposli
    1.500 radnika. Kompanija je posredstvom programa Ministarstva ekonomije i
    regionalnog razvoja Srbije o dodjeli bespovratnih sredstava za
    podsticaj investicija dobila 10,5 miliona evra ili 7.000 evra po
    novootvorenom radnom mjestu u fabrici u Nišu. Pazi, to je skoro plata
    300 evra naredne dvije godine.

    Da apsurd bude veći, u Srbiji se na ovaj način subvencionišu firme poput
    “Fiata”, “Gorenja”,… “Bode oči” to što je ta kompanija je od poreskih obveznika
    Srbije dobila više od dve trećine ulaganja da zaposli domaće radnike –
    koje je svakako namjeravala zaposliti. Činjnica je da će
    multinacionalne kompanije rado uzeti novac poreskih obveznika koji joj
    bude ponuđen kao podsticaj, izgraditi pogon, koristiti ga nekoliko
    godina i preći u drugu zemlju tražeći veći profit, jeftiniju radnu snagu
    i nove subvencije. Tako je Nokia od Njemačke, dobila 80 miliona evra
    subvencija, a 2008. prešla u Rumuniju.

    • Upravo, subvencije koje služe samo sebi samima. Fiat je najkarakteristčniji primjer.

    • Salex

      Ja ne znam kako tacno funkcionisu subvencije, ali bi po meni trebalo uvesti da se te subvencije moraju vratiti drzavi onog trenutka kad firma da otkaz onom radniku za koga je dobila subvenciju. Takve subvencije podrzavam, a bespovratne subvencije su cista ludost.

  • Sama potreba za subvencijom domacih firmi za njihov opstanak je jasan pokazatelj da je njihovo postojanje ekonomski neopravdano, i kao takve se nisu trebale osnivati ii zasluzuju da propadnu na slobodnom trzistu. Umjesto subvencionisanog rada na pomocne drzavne aparate, potencijalnim firmama treba dati jasan signal da ce kao neznalice i nesposobnjakovici dozivjeti propast., sto ce natjerati potencijalne domace poduzetnike da prvo ispeku zanate i krecu u vlastite ekonomske aktivnosti samo nakon sto steknu samopouzdanje da oni sami mogu vise i bolje od drugih. I uspjeh i neuspjeh su posticaj za efikasniji rad, dok subvencije subvencinisu neznanje i nerad.

    Mislim da se drzava ne treba postavljati kao stariji brat preduzetnika, da je to umjela ne bi propao Sovjetski Savez i SFRJ. Drzava bi bila prosperitetnija kada bi preduzetnike ostavila na miru, slobodne da svojom pohlepom za boljim i kvalitetnijim zivotom neometano stvaraju bogatstvo, koje ce se samo efikasnim trzisnim kanalima alocirati na najbolji moguci nacin i podijeliti sa cjelokupnim drustvom.

  • Salex

    Prva i osnovna stvar koju drzava mora da obezbjedi je brza i efikasna naplata dugova. To isto ukljucuje i samu drzavu i drzavna preduzeca. (Ne moze drzava da trazi da joj se porez plati odmah cim se fakturise a da ona povrat poreza vrsi kad se njoj prohtje.) Isto treba da vazi i za radnike i prinudnu isplatu plata.

    Druga stvar, ne moze drzava da jednoj firmi salje pretnju blokadom racuna zbog 20 pfeninga pogresno obracunatog PDV-a, a da drugim firmama gleda kroz prste (tipa jedne Fruktone) i da firme ostanu duzne milione KM poreza (i pri tom odu u stecaj a jos uz to stecajna masa nije dovoljna za naplatu duga).

    Ako neka firma treba da bankrotira zbog tuzbe za naplatu duga ili poreza, onda neka bude tako. Na taj nacin ce se trziste osloboditi za firme koje posluju uspjesno i odgovorno. Pri tome ce se otvoriti prostor za nove ljude i nove firme koji imaju ideju kako rupu u trzistu da iskoriste.

    Izuzetak su firme koje nisu u mogucnosti da izmire svoja dugovanja, zbog toga sto ni same ne mogu da naplate svoja potrazivanja. Za taj problem bi trebalo naci adekvatno rjesenje.

    Treca stvar, fiksne namete i takse treba ukinuti a uvesti neku vrstu poreza koji bi te namete nadomjestio. Jer porez bi bio u direktnoj vezi sa obimom poslovanja firme, tako da bi male firme ili firme koje trenutno lose posluju (mozda recimo zbog lose situacije na trzistu) imale male ili nikakve takse a firme koje posluju obimno bi imali vece takse. Uvodjenje posebnog poreza umjesto povecanja PDV-a je uvom slucaju neophodno jer se PDV na izvoz ne placa.

    Cetvrta stvar, IRB i poresku upravu treba dovesti u red. Davanje ogromnih kredita (za koje firma nema pokrice, ili se njihovo placanje stalno ogadja produzenjem grejs perioda) ili odgadjanje nepotrazivanja poreza (sto je skoro isto kao i davanje kredita) pojedinim firmama, direktno narusava balans i trzisnu utakmicu. Takve firme (podrzane od strane drzave zahvaljujuci politickim vezama) obicno nisu idealan primjer uspjesnog poslovanja i upravo takve firme guse ili unistavaju druge firme koje bi u normalnim okolnostima ove prethodne dovele u red ili do bankrota. Ovako nelojalna konkurencija gusi i ono malo privrede sto je ostalo a strani investitori nisu toliko ludi da svoj novac bacaju bez veze.

    Kada obicni seljak (i svi dobavljaci redom) za 30 dana bude mogao da tuzi i naplati dug od Merkator, Interex i slicnih, oni vise nece imati neogranicen kapital da se sire u guse male trgovinice. Da je drzava prilikom prvog kasnjenja placanja PDV-a blokirala racun Fruktoni i poslala u nju inspekciju, sigurno ne bi doslo do njenog bankrota. Kada dodjemo na taj nivo da obicni radnik Integrala moze da tuzi Stankovica, dobije ga na sudu i sud prisili u roku 7 dana isplatu neisplacenih plata, strani investitori ce sami doci.

    Jer dzaba vam i niska stopa poreza i kvalifikovana radna snaga i dobra infrastruktura ako je rizik za ulaganje u takvu drzavu mnogo veci nego same beneficije koju dobijate ulaganjem u toj drzavi.

    • Sale, dobrodošao na ovaj blog. Odličan komentar, logičan nastavak samog članka, još širi i ozbilniji.

      • Salex

        Hvala na dobrodoslici. Kad sam pronasao ovaj blog, veoma sam se obradovao jer sam vidio da jos ima mladih ljudi koji misle svojom glavom i razmiljaju u pravom smjeru. Procitao sam ostale clanke i mogu da kazem samo jedno: svaka cast!

  • Pingback: Srđan Rajčević » Do preduzeća za jedan dan uz upotrebu IKT-a, java ili san?()